Konačno su i nama krenuli da kapiju malo bolji filmovi sa letnjeg repertoara, posle serije prosečnih i ispodprosečnih o kojima će i kasnije biti reč. Svakako da su producenti kasnili sa puštanjem Blu reja i onlajn izdanja ovog ostvarenja nadavši se da će na krilima dobre kritike (baby driver ima izenanđujućih 92% na rt) iscediti još neki keš na internacionalnim blagajnama.

Mladi, talentovani vozač koji usled tragične prošlosti ima problem sa koncetracijom i fokusom se protiv volje udružuje sa šefom podzemlja i mozgom pljackaske organizacije da bude ključ čitave operacije – vozač. Jedino što ga stavlja u potpunu koncetraciju i otključava njegove sposobnosti jeste dobar soundtrack – ko je rekao da muzika ne oplemenjuje. I dok sa slušalicama u ušima razvozi kriminalce po gradu upoznaje devojku koja ga inspiriše da se otisnu daleko…

Edgar Rajt, reditelj ovog ostvarenja čijim talentima smo imali prilike da se divimo i ranije je imao težak zadatak da od govana ispeče pitu tj da od više nego prosečnog scenarija napravi ultra kul film po kojima je poznat i tako ispuni očekivanja fanova. I to mu je uspelo. Osnonivši se na jebački saundrek i koreografiju od koje zastaje dah, izbegavajući zamke žanra u koje Fast and Furious lako upada, koristeći talente Kevina Spejsija i ostalih pravi daleko najbolji film leta (pored Kristofera Nolana). Sa problematičnim krajem i scenama neakcije boljim od akcionih ovaj film ima i svojih mana, ali u moru đubreta mi ga prihvatamo oberučke.