Jedan ne-loš dokumentarac o PTSS, odnosno post-traumatic stress syndrome (sindrom posttraumatskog stresa). Znate ono kad nekoga u filmu krenu da pucaju fleševi iz Vijetnama pa pobije pola sela zato što je ?uo detli?a a utripovao se da je ?uo neprijateljski mitraljez? E, ta fora. Dakle, ljudi koji su na frontu naprosto prsli, poludeli. Mada, ko od rata ne poludi, taj nije normalan, moje skromno mišljenje.
Zašto sam rekao ne-loš dokumentarac, a ne dobar? Pa ovako, sve je lepo ura?eno, film se bavi slu?ajevima posttraumatskog stresa od 1861. godine (ameri?ki gra?anski rat), pa preko Prvog i Drugog svetskog rata pa sve do današnjeg Iraka. Zanimljivo je kako se kroz vreme gledalo na tu bolest, u po?etku je to bila histerija, melanholija, ludilo, pa zatim šok od eksplozija (shell shock), pa depresija… U svakom slu?aju, na?eš?e se na PTSS gledalo kao na slabost, ludilo. Što nije fer. Ima jedna fora, da od 10 ljudi na frontu, samo jedan ga?a neprijatelja a svi ostali namerno promašuju. U suštini, slažem se sa time, od 10 osoba, jedna može biti psihopata, ne mogu svi. Normalne osobe jednostavno ne mogu da ubijaju i da nemaju problema zbog toga. U svakom slu?aju, u ovom dokumentarcu je dobro obra?ena ova tema.
Šta me je iznerviralo? Jadni ameri?ki vojnici u Iraku koji pate od ovog sindroma. Njihove pri?e. Važno je napomenuti da su ve?ina njih pošli u rat kao dobrovoljci i uglavnom iz porodica koje imaju dugu vojni?ku tradiciju (pošto je Amerika u ratu od svog nastanka, svaka generacija ima vojnike). Ono, momci, šta ste o?ekivali?! Film ima pretenzije ka tome da nas natera da sažaljevamo te slu?ajeve, a to jednostavno ne mogu, jbg, dobrovoljac si, imao si dovoljno godina da zaklju?iš neke stvari i da ubijanje nije u redu. Sad živi sa tim što si uradio. Kraj.