Dokumentarni film koji opisuje živote par de?aka, uglavnom Meksikanaca (mada ima i Gvatemalaca) na njihovom putu ka Sjedinjenim Ameri?kim Državama. Svi su užasno siromašni, neobrazovani , i jedino što im preostaje je nada da ih bolji život ?eka u „Estados Unidos”. I tako, uzmu nešto malo stvari sa sobom, i bukvalno se zaka?e za prvi teretni voz koji ide na sever. Iako je Meksi?ka železnica striktno zabranila da se civili ka?e na teretne vozove, ovo je toliko rasprostranjena pojava da nema šanse da se ta zabrana sprovede. Uz put ima i odre?enih punktova gde se ovakvi putnici mogu odmoriti i nahraniti, to uglavnom drže neke humanitarne organizacije, ono, kad ve? ne mogu da ih spre?e, ajd bar da im pomognu. One koji uspeju da stignu do ameri?ke granice ?eka najve?a prepreka, pustinja koju moraju da prepeša?e i pri tom ne budu uhva?eni od ameri?ke grani?ne policije. Sve u svemu, vrlo mali broj njih zaista uspe da se dokopa nekog boljeg života. Zaista, zaista tužno. Ali…
Ali, dok sam gledao film, setio sam se re?i svog omiljenog komi?ara, Džordža Karlina: „Hajde da uporno ignorišemo mamuta u sobi – religiju”. Svaka druga re?enica tih ljudi, naro?ito roditelja te dece je „Ako bog da”. „Ako bog da da preživi sedmo moje dete koje zbog nemaštine pokušava da pobegne u Ameriku, to ?e biti baš kul. Molim se za njega da je bezbedan.” Ono, u sred filma pade mi na pamet, umesto da se moliš, zašto ne koristiš kontracepciju? Zato što Katoli?ka crkva, koja je ekstremno uticajna u Latinskoj Americi, to striktno zabranjuje, jer je to greh. A nije greh imati sedmoro dece koja žive u totalnoj bedi jer porodica može da prehrani najviše jedno? Moje mišljenje je, bolje imati jedno sre?no dete, nego više nesre?nih. Film preporu?ujem, baš je za razmišljanje… Izvolite! :)