Još jedno ostvarenje Giljerma del Tora, pozitivno ocenjeno i od publike i od kritike, vizualno prelepo, sa jakom glumačkom postavom. Od režisera koji nam je doneo Panov Lavirint nismo očekivali ništa manje. Da li smo zapravo dobili ono što smo očekivali?
Negde u Americi, pedesetih godina, u maleni gradić na obali u kome se nalazi tajno vladino postrojenje stiže zanimljiv tovar iz Južne Amerike. Naime, neka ekspedicija je uspela da zarobi čovekoliko vodeno stvorenje, koji su lokalna plemena smatrala bogom (ovo bi bio vrhunski film). Stvorenje prilično liči na Pana, to su skroz te okice. Elem, ovo stvorenje će ostvarit neobičnu vezu sa nemom čistačicom u tom postrojenju, i ovo je film o toj neobičnoj povezanosti i ljubavi.

Sada dolazi onaj pasus kada ja hejtujem i pokušavam da vas ubedim u svoje mišljenje, a vi u međuvremenu skinete ovaj film, proverite ovo što pričam i potvrdite da nisam lud. Ovo je još jedan u nizu od skorašnjih filmova koji su vizualno savršeni, scenografija, fotografija, boje, pravo malo remek delo. Gledaćete, uživaćete i žalićete što ne gledate neki bolji steampunk underwater film.
Šta mu fali? Možda sam postao stari i džangrizavi hejter, ali čak i u filmovima koji potpadaju pod fantaziju, mora postojati određena logika, naročito u ponašanju glavnih likova. Iako su glumci strava i vrhunski glume, nema tu mnogo hemije, ne vidimo nikakve preterane razloge za njihovo ponašanje. Sve je plitko, predvidivo i neinventivno. Napraviću ovde paralelu sa (prokletim) La La Lendom i silnim oduševljenjem koje je izazvao taj film, koji opet, po mom mišljenju, nema šta mnogo da ponudi sem toga što je vizualno lep, govori o ljubavi, ima par kul citata i poruka, i to je to. Šteta, oba su mogla biti mnogo više, samo da su likovi više razrađeni, a ne puki stereotipi.
Jesam li u pravu?